Kad se tama proširi nad gradom, a poslednji odjeci count-down-a zamru, prvo što čuješ jeste njen glas – čist, prodoran, bez čak i jednog mikrofon šuma. Taj jedan ton, izgovoren pre nego što vatromet prekrije nebo, ima težinu stotina reči: on razbija sumnju, budi usnule snove i podseća na neugaslu vatru koja tinja u grudima.
Publika, prekrivena kaputima i kapuljačama, zadrhti u istom momentu kad Karleuša otpusti tu prvu frazu. Nije to bio samo muzički trik; to je čin revolucije sopstvene autentičnosti. Dok vetar nosi eho njenog tona kroz prazne ulice, svako srce postaje rezonantna kutija – drhti, otvara se i prima stihove novog početka.
Setiš se onih trenutaka kada tvoja želja za promenom nije imala dovoljno hrabrosti da progovori, pa se izgubila između obaveza. Taj prvi ton pre bilo kakvog refrena šapuće: „Sad je trenutak.“ U njoj se krije poruka da ne treba čekati idealne uslove ni da tražiš savršenu priliku – dovoljno je da uzmeš dah, izgovoriš sopstveni ton i pustiš ga da ujavi nove puteve.
Refren dolazi posle – snažna eksplozija note i reči – ali taj prvi ton pre radosti nosi najdublju poruku: on je iskra koja pali gorivo promene. Karleuša, sa mikrofonom u ruci, postaje simbol: da, možemo se uplašiti, ali dovoljno je da progovorimo istinu da bi se glasno odjeknula.
I kad poslednji refren zamre, a tišina opet svrati na binu, taj prvi ton titra između svake naredne misli. Svaki put kad u sebi čuješ taj šapat, podsetiš se: dovoljna je jedna iskrena reč, jedan autentičan čin – i čitavo srce počinje da peva.