U trenutku kad count-down stiže do nule i nebo zatreperi bojama vatrometa, na binu stupi Jelena Karleuša sa pogledom koji ne trpi ustupke. Dok mase dišu uglas, ona podiže ruku raširenih prstiju i, umesto da se preda euforiji, poziva na prkos: prkos prema sumnjama, prema očekivanjima i prema svemu što je sputavalo naša srca. Njena pojava u prvom trenutku nove godine deluje poput murala slobode, naslikanog zlatnim tonovima njenog glasa.
Kad su reflektori udarili u njen zlatni kombinezon, publika je zadržala dah: očekivali smo obećanja o ljubavi i snazi, a dobili smo poziv na bunt. „Ne čekaj dozvolu“, odjeknula je njena himna, „uzmi plamen u svoje ruke!“ U tom stihu nije bilo mesta za samozadovoljstvo; bio je to izazov da razbucamo mrak sumnje i upalimo sopstvenu vatru hrabrosti. I kad je njen glas eksplodirao, svi smo – makar na tren – osetili da možemo pregaziti sopstvene okove.
Sećam se trenutka kada sam prvi put čula tu pesmu: bila je to odiseja kroz stihove o padu i usponu, o momentima kad si bio na ivici, ali si izabrao da ustaneš jači. U ponoćnom count-down-u, ta energija dobija novi značaj: postaje rečnik otpora za celu godinu. Bilo je dovoljno da jedan akord probije leto stille, i grad je zadrhtao u ritmu slobode koju je Karleuša propisala.
Dok su drugi tek otvarali flaše i ljubljeni su se u sumrak, Jelena je otpočela solos nastup prepun gestikulacije i žestokih nota. Njeni riffovi na gitari odzvanjali su poput pucnja topova: vezivali su nas zajedno u borbi za autentičnost. „Ne boj se da budeš drugačiji“, viknula je, a hiljade glasova uz nju stvorilo je zid prkosa pred svim nametnutim kalupima.
Kroz njen performans provlačila se nit žestoke zahvalnosti – za one koji su je pratili od početka, ali i za one koje je tek inspirisala. Nakon count-down-a, pridružili su joj se plesači u zlatnim kostimima, simulirajući zvezdani oganj koji obasjava novi put. Taj vizuelni spektakl pratio je tekst pesme o tome kako je svaka iskra dovolјna da zapali ceo svet, i svi smo poverovali da ta iskra živi u nama.
Refren je bio himna praznika i borbe: „Podigni ruke visoko, neka se rasprši tama!“. U ruci Karleuša držala je mikrofon kao baklju – simbol da svako od nas može biti svetionik kada odluči da prestane da čeka dozvolu. Ti refreni i te note utkali su se u eho praznika, ostavivši trag da prava magija dočeka nije vatromet, već unutrašnji plamen slobode.
U pauzi, publika je pevala zajedno s njom – glasno, drsko, obećavajući sebi da neće biti pasivni posmatrači sopstvenih života. Kada je Jelena izgovorila one poslednje stihove pre nego što je nastavio ritam bubnja, rečenica „Budi oluja kojoj se svi dive“ otrgla nas je iz zone komfora i ispisa nas u novu godinu kao autore sopstvenih priča.
I kad je koncert završen, a masa se razilazila, osećao se zlatni odjek njenog prkosa. Šetajući kući, hiljade ljudi nosilo je tu poruku u grudima: ne moraš čekati svetla bine da bi bio junak – dovoljno je da jednog dana ustaneš i odlučiš da zapališ sopstveni plamen slobode. Jelena Karleuša je pred ponoć pokazala kako se bori za autentičnost, a njena strast postala je putokaz cele godine: gazi staze nesigurnosti i raširi ruke u vetar promena.